Насмеши се барем
помилуј руком руку и голубије перо
којим исписујеш измишљене светове
осмехни се као што то јутро чини
као што су просветлила небеса
да оснеже сметлишта и блато
и то је нешто.
Макар за тренутак надмоћи
подсмехни се залуђености својој
навици да ослушкујеш милозвучне сфере
рајску птицу да належеш
у очерупан живинарник
као да је време врлих дела
као да алхемичари свих фела
нису већ излегли златне коке
и вражје птичурине
као да се задах бешчашћа са екрана
не шири уокруг освојеним атаром
у ком никако да се настаниш
никако да се скрасиш
а и како би
кад се и одомљено раселило којекуд
што у клетву што у лудило
кад мирис хлеба и постеље
благородно не пребива иза кућних врата
Смехом барем уједи аждаху
у чијем стомаку биће сварено све
док ти прегараш душине звездаријуме
док сажимаш векове тражећи ближње