Постао си витез у лавиринту срца,

тамо где ковачи коваше мачеве,

оштрице им севају на недела душмана.

Тамо где јуде с бојишта утекоше…

Светлошћу небеса, душу моју грејеш!

.

Ти, достојан ордења, љубави и хвале…

Пред тобом су круне мог живота спале

и теби се несебично дале,

златом још их кујем, нитима среће плетем…

Витеже судбине, у тебе верујем!