Никад

не могу обрисати

сјећања на дугу

децембарски ноћ

када су у небо

полетјеле бијеле птице

са крилима мелека

које заувијек однијеше

наша сретања.

.

Вјечно ћу

узалуд чекати сумраке

и буђења без сна

ноћи које затварају

мој град

твоје трагове у снијегу

са ожиљцима и болом

уз виолине туге

и живот који нестаје.

.

Врати ми

дане заједничких ходања

и ријеку

која је грлила

наше зелене вирове

и облутке нашег ђетињства

које смо за срећу

сакупљали.

Врати ми

нашу стару кућу

и вишњу у дну баште

коју је отац засадио

у авлији пуној смијеха

ђеце која су се

јурила као свици

.

Врати ми

оне хладне зиме

и дубоке сњегове

кад су нам образи

били црвени

не волим ове…без тебе

које тужно цвиле

као светиљке

наше улице

које на издисајима умиру

и слуте

да је љубав само бол…

ево прође и друга година

а туга за тобом неће никада

вјечно ћу те чувати

у сузама и довама.