Сву ноћ се вода мучи, не одмара.

У уљу лана дажд до јутра ври.

И под поклопцем модрим кључа пара:

Пуши се земља ко у лонцу шчи.

.

Стресајући се, када скоче траве,

Ко ће роси да наслика мој страх

У часу кад се први петли јаве,

За њима други, затим сви у мах.

.

Одвајајући време по имену,

Наизменце зовућ мрак у њему –

Прорицаће они и промену

Киши, земљи, љубави и – свему.