Милица Мирић: Камендин
Смејте се тамне, узоране њиве!
Ви сте ми биле озарење душе.
У вама старе успомене живе,
посрће живот, сад Камендин руше.
.
Над њим су давно распрсла јутра,
попут маслачка, ливадом се сеју.
Мозда ћу му опет доћи сутра,
да ме три сунца, у трену, греју.
.
Само што не бих видела стазе,
багрењак бели, у мају, кад цвета.
Сада их, сигурно, други газе;
давно је прошло тридесет лета.
.
…И ништа више ту није исто.
Нису му вие исте ни птице.
Посецен багрењак, кад не олист’о,
уместо њега, сад су оранице.
.
… И док ми тугујеш, узорана њиво,
вену ти травке, тугују у тами.
У своме сјају, Камендин је снив’о,
сад, напола срушен, изгара и чами.
.
Песма из циклуса „Откоси“ у збирци –
“ Србијо, вољена копљем и песмом“.
Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.
