Немојте ми говорити,

немојте ме саветовати,

да чаробњак свог живота будем,

да радошћу обасјам сваки трен,

да Бога хвалим што ми живот даде.

Немојте ми говорити

кад су ми ближњи своју муку свезали у чвор,

кад људи пате свак у удесу свом.

Немојте ми говорити

да страсно о цветању певам

кад ми песма изнутра не пева,

кад ми најмилији под земљом труну,

кад ме боле спомени непреболни.

Немојте ми говорити

да главу песком покријем,

да не видим и не чујем

кад сузе дечје теку и пеку,

кад гладни и убоги вапе

у овој земљи на крсту распетој.

Немојте ми говорити

да лепоте и чари снивам,

да погроме у заборав скривам,

немојте ми говорити,

кад се јека чује са земље свете.

кад црни гласови сустижу се

са равна Косова и Метохије,

кад растурена гробља лелечу,

кад зли накот на туђем царује

и здушно гаси огњишта српска.

,Немојте ми говорити о радости

кад ме у сновима јауци прате,

кад крици кроз време отуд одјекују,

крици из Јасеноваца и Јадовна,

из јама и затрвених рака,

крици мученика мога рода,

никад не опојаних и неожаљених,

никад освећених и непосвећених.

Немојте!

Умем и ја јутром да се озарим

и михољским летом касним,

знам се зраку рујном да обрадујем,

умем осмех да дам детету незнаном,

умем да просветлим из таме днева

јер љубав ме за свет овај свезала.

Али немојте ми говорити

да душу варам и бол јој узмем

јер дрво живота горке плодове рађа,

а бол се онај патњом одазива.

Немојте ми говорити

јер и ја сам ова земља

сто пута рушена и убијана,

добра земља, скромна и родна,

дивна земља песама и јунака.

И ја сам ова земља заробљена

у којој силни данас зло семе сеју.

ја сам овај род и народ

и његове сузе, понос и бол,

ја сам све што клија и мре.

И зато, немојте ми говорити

да се болом болу не одзивам.