Мира Видовић Ракановић: Пркос


Док је као и увек

Смех мој

У углу усне тражио

.

Ја сам њом

Маглу дотицала

.

И схватила

Да је он изненада

Непостој постао.

.

Уздаси тешки

Крај најавише

.

Док ми се бол

Гледајући га

Сломљеног

У вреле сузе

Растапала.

.

Одлазећи полако

Погнуте главе

Са нечујним јауком

У даљини сам чула

Виолину како јеца

У музици живота

.

Док је сутоном

Боровина мирисала.

Тутњава немира

Оборила наду сваку.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s