Први део

.

Снага милосрђа уткана је дубоко у моје срце и ја, тргајући пшеницу, слажем је у китице и делим је гладнима.

.

Моја душа даје живот виноградима и ја тијештим њене бобе и дајем сока жеднима.

.

Небо напаја уљем моју светиљку и ја је стављам на свој прозор како бих

осветлио пут странцу у ноћи. Чиним све ове ствари јер ја живим у њима; и ако ће судбина свезати моје руке и спречити ме у овим чинима, смрт ће тада бити једина моја жудња. Јер ја сам песник и ако не могу дати, одбит ћу и примити.

.

Човечанство бесни као олуја, али ја само посматрам у тишини јер знам да ће

олуја проћи докле год Бог све види.

.

Људи теже земаљским стварима, а ја одувек чезнем за загрљајем тврђаве

љубави која ће ме прочистити својом ватром и одагнати нечовечност из мога

срца.

.

Материјалне ствари усмрћују човјека без патње; љубав га буди оживљавајућим болима.

Људи су подељени на разне кланове и племена, припадају земљама и

градовима. Но ја се осећам странцем у свим заједницама и не припадам нити

једном станишту. Свет је моја земља, човечанство је моје племе.

.

Људи су слаби и жалосно је што се деле измеñу себе. Свет је узак и није мудро расипати га на краљевине, царства и провинције.

.

Људи се удружују једино како би уништили храмове душе и пружају руке једни другима како би саградили светилишта земаљским телима. Ја стојим усамљен слушајући глас наде из своје дубине како ми казује: „Као што љубав оживљује срце чоечје с боли, тако га незнање учи путу према знању.“ Бол и незнање воде к великој радости и знању јер Највише Биће није створило ништа зло под сунцем.

.Људи се удружују једино како би уништили храмове душе и пружају руке једни другима како би саградили светилишта земаљским телима. Ја стојим усамљен слушајући глас наде из своје дубине како ми казује: „Као што љубав оживљује срце чоечје с боли, тако га незнање учи путу према знању.“ Бол и незнање воде к великој радости и знању јер Највише Биће није створило ништа зло под сунцем.