Суштину живота човека сву без сјаја
Зубима оштрим смело уједа кида
Рашива закрпе иза свог бескраја
Лагано, са свих страна, боцка без стида

Реч тешка и хладна трчи за човеком
Међ тмине га гура – он ко просјак стоји
Уз мук на небу и пут пресечен трулежом
Руке шири, свевишњем се моли, постоји

Грешан призива јединог Бога
– Отргни сваку сузу из ока мога
Скини ми ланце и тешке са срца сене

Понизно клањам се вољи твојој
Опрости, опрости Боже моје опсене
Помислих немаш више гласа за мене.

*