Други део

.

Ја чезнем за својом прелепом земљом и љубим њезин народ ради његове беде. Али деси ли се да, потакнути израбљивањем и оним што зову „патриотским духом“, житељи моје земље постану убојицама и насрну на земљу мога суседа, тада ћу понад сваке човечје окрутности мрзети своју земљу и своје људе.

.

Појем молитву свога родног места и жудим видети дом свога детињства, али ако су људи у том дому одбили пружити храну и уточиште вапијућем намернику, обратит ћу своју молитву у бес и своју чежњу у заборав. Мој унутрашњи глас казат ће: „Кућа која не прими онога којем је то потребно, није достојна ничега доли разарања.“

.

Ја љубим своје родно село делом своје љубави за своју земљу; и љубим своју домовину делом своје љубави за Земљу, која је читава моја домовина; и љубим Земљу свим својим бићем јер она је небо човечности, манифест Божјега духа.

.

Човечанство је дух Највишега Бића на земљи и то Највише Биће посвећује љубав и добру вољу. Али људи се изругују оваквим учењима. Исус Назарећанин је слушао и распеће бијаше оно што доби; Сократ чу глас и склеñаше га и исто тако паде телесном жртвом. Следбеници Назарећанина и Сократа следбеници су Божанства и како их људи не могу убити, исмевају их, говорећи: „Поруга је горча од убојства“.

.

Јерусалим не могаше убити Назарећанина, нити Атена Сократа; они живе и даље и живет ће вечно. Поруга не може ликовати над следбеницима Божјим. Они живе и расту заувејек.