Невоље преобратити и преобразити у средства спасења, у подвиге спасења то је дело благодати Божје.

Када магнет благодати снажно повуче душу у горње светове, тада се човек претвори у молитвену стрелу која муњевити проходи пространства и просторе. Гром благодати удара у срце за многе подвиге и трудове.

Благодат Божја  која се Христом даје човеку, остаје празна, неродна и бесплодна, ако је човек не прихвати свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и на тај начин претвори у природу своју, у живот свој.

Благодат Божја и слободна воља човекова то су два ока и један вид, два уха а један слух.

Благодаћу Божјом слобода човекова постаје бесмртнија, и стварно божански бесмртна, моћнија, и стварно божански моћна; стваралачкија,, и стварно божански стваралачка, делотворнија, и стварно божански делотворна.

Што се више трудим све јаче дејствује у мени благодат. И обратно: што се мање трудим све мање дејствује у мени благодат.

Од човека ревност, од Бога благодат. То двоје удружено, осигурава успех у подвиу.

Што је више претварам у своју душу, у своју природу, благодат ми постаје све милија, све слађа, све неопходнија, те ме тиме сама она подстиче на све већи труд и напор. Тако, и кад се трудим више од свију трудим се  “не ја него благодат Божја која је са мном.“

А.Ј.П: “Азбучник богочовечних мисли“