Бежим у дечја поља

у пратњи своје замисли нерођене

прилазиш ми патуљаста раста

твоје су године остале у ждрелу отровнице.

.

Описујем те тако што пљунем у длан

одлазиш тако што ми сенком покриваш длан

очекујем те тако што после трљам длан о длан

изгубим те у претпоставци кише под стрехом: кап, кап,

оклизнувши се падаш поново на мој длан.

.

. Изнад твоје гушће обрве је рез

и он се одсликава у оку и твом и мом

кад ти приђеш ближе упијам редом бол по бол

све док не јурне крв

а онда бежим доле у долину лутака.

Тамо су игре крваво обојене

али од винске песме проливене.

.

Х.Ш: “Ритуал детета“