Нека ти суде

неме тишине

које у нетрагу дишу

и промукло говоре

о једној младости

и једној љубави

којих нема више

док будан и сам

дочекујем зоре.

..

Ћутим у самоћи

чекам одоцнело пролеће

док сећања спавају

на Девојачком мосту

у дну наше улице

…како је тешко

судбинско самовање

…бојим се драга

изгубићу душу

у рату и љубави

она се највише губи.

..

Старе ране споро пролазе

крваре траговима

капају на нашој клупи

где се љубав родила

на бледој месечини

наших тела.

Сузе су скривене

негде

у пожутелом хербаријуму

успомена

и не говоре више

залуд пишем

стихове о теби

јер кад се кући вратим

тебе неће бити

…умрећу душо

на твојим грудима

..на твојим грудима.

Ево…долази пролеће

које ми ништа не значи

стижу рани бехари

и цветају прве трешње

а мирис однекуд долази

певају и птице

заборављене песме

навечер звезде се роје

и тужне ноћи

уместо мене броје

…да ли ћемо душо

на Судњему дану

бити грешници

а остали смо жедни

многих пролећа.