Михаило Миљанић: Убраћу ти ружу
Ја опет живим
на крају града
прошла је поноћ
киша јосш пада
пијем и песму ти пишем
хтео бих да ти шапнем
опет ћу да ти уберем
ону ружу што
не да ми да заспим
.
Опседају ме страсти
од прошле
незаборавне ноћи
твоја дивља ружа
још ми усну влажи
не питај ме
ту чаролију
опет душа тражи
.
Чаробнице шта се
у теби то крије
да срце моје толико
прелепо бије
у лудој игри кад
сва се предаш
бескрај је за ноћ дужа
.
То је то вино
што још пијем
што вечност пружа
предивна ноћ и
твоја дивља ружа
толико ми душу лечи
да морам ти рећи
две најлепсе речи
волим те
.
Пијем и душу питам
како да те дотакнем пером
и сузом мојом
и сузом твојом у твоје око
да у љубав зарониш дубоко
.
Морам ти рећи
хоћу да у себи нађем
пожаре у којима би ти
нашла нешто ново
а бескрајно.
не сметају ми кише
да ти уберем
исту ону дивљу рузу
што још мирише на
поновно јутро
.
Донећу ти срце у зору
бићу на твом прагу
закуцаће срце моје
ево стиже твоја
душа чиста
што у теби тако блиста
.
Љубави моја
све што је у мени лепо
киша твојих суза је
слила у ову дивљу ружу
молим те узми ову ружу-песму
због тебе сам је написао
