Да сам барем ваздух, па да својим дахом,

милујем ти лице у јутарње сате,

да остану честице пољупца с’ прахом,

к’о писма маслачка из „Сунчеве бајке“.

.

Да сам барем корен биљке која ниче

у априлској ноћи у цветној пољани,

да ти стопе љубим што на Свето личе,

па да ми са њима ходе моји дани.

.

Да сам барем грана од младог јасена,

да ти хлад направим кад подне огреје,

да ти будем ветар и облачка сена,

да са кишном капи испуним ти жеље.

.

Да сам барем птица, па да ти долетим,

својим бих крилима свежину ти дала,

певала бих теби кад крај тебе слетим,

ал’ је небо бескрај… За лет шанса мала!

.

Само снови живе и живеће дуго

и све песме тихе из душе што теку,

да сам топла вода ја бих твојом руком

текла нежно, бистро… Поток љуби реку!

.

Kо линије длана таласи би били,

ех, да сам сјај само ил’ месец у свили!