Свима који су те чекали ниси дошао:

звоно да олуби небо птица кроз отворено око

Дошао си сам са својим корацима

као лишће на ветру око напуштеног дрвета

као искидана свирајка

Сам: река нарасла до грла тај глас

у коме се црни руб глув за свако ухо

Где си онда био са рукама до земље

бар да си два бунара

напуњена кишом донео

А чекали су више од свега што су очекивали:

злато премазано танким слојем месечине!

Све што си донео само је

један столетни сандук и ништа више

Кад су га отворили док си посрћући одлазио

према једном камену као завичају

до врха пун куцала су

у њему покидана срца – море

избодено звездама

Зар је то све што си донео:

лажни драги каменчићи замотани прашином?!

А чекаху причајући о срећи

И даљинама

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“