Словемка Марић: Ноћ срушеног ума или Светлост ослобођења душе


Падају брезе беле

и цела шума сабласно сја.

И лете к небу брезе стреле,

гори свемир светлошћу страшном

и срце моје на ломачи звезда.

Гори, срце!

Лудо срце,

светло срце, црно срце!

Горите ,руке, крила моја,

над тамом ума

из које винусмо се ми.

Вију се небом брезе беле

и руши се небо од смеха лудог,

и падају светлости,

и падају звезде

у понор мојих груди.

Гори срце, светло срце,

над тамом ума

из које спасисмо се ми!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s