Слово Како у азбучном колу године пада у време сунчевог зенита, у дане након дугодневнице а то је време зодијачког знака Рака. 

Пре него што започнем причу о вези Рака и слова К, ослонићу се на блог Old european culutre чији аутор заступа теорију о староевропском пореклу зодијака засновану на подударању времена парења или лова на одређене животињске врсте које су биле заступљене (лав, урош – староевропско говедо) или су и даље заступљене у Европи (ован, бик, јарац, рибе, ракови..) а које се скоро па савршено поклапају са временима истоимених астролошких знакова. Тако ракови, или прецизније крабе, које живе у атлантским и северним медитеранским водама обично на 100 м дубине а некада и 100 км од обале, једном годишње у време свог парења настањују плитке воде и обале. То се дешава у јуну – јулу управо у време зодијачког Рака. Очигледно је то било време лова морских ракова код староевропских ловаца – сакупљача. 

https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2019/11/crab.html

Латинско cancer (које се односи на крабу) долази од грчког каркинос /καρκίνος/ (такође у значењу крабе) које је блиско и санскртском карката. Енглеско crab као и српско краба долази од праиндоевропског корена *гроб које има значење пужења (to creep, to crawl) односно гребања (гребати, гравирати, шкрабати, грб, гроб..) – рак пузећи гребе земљу при свом кретању.

Словенско рак може бити и метатеза грчког каркинос односно санскртског карката или су потоњи метатеза од словенског рак. Међутим оно што највише карактерише рака јесу његови краци односно клешта (claw). Крак у словенским језицима носи значење уда, а у бугарском конкретно ногу изразом краката што је звучно блиско санскртском карката. Kада је неко висок, дугих руку и дугих ногу кажемо да је кракат. Такође имамо и (к)руке (раке у Македонији). Тако да словенско рак може долазити и од крак односно можемо видети да је са крацима свакако у вези. Санскртски назив за ракова кљешта гласи кара. Код нас имамо шкаре (с каре) – маказе по којима и шкорпија, још један власник клешта, носи име.

Етимологија речи крак нас доводи до ономатопеје звука пуцања као крак (crack – пукотина), крах, крш (crush, crash), крик, крц, крцкати, крцнути, кврцнути. У свести наших предака, било каква јединствена појава издвојена из целине постојања као биће, израслина, као уд или грана представљала је последицу пуцања односно праска. Прасак настаје при пуцању а то се може посведочити у природи када краци сисара пробијају опну јајета или клица опну семена а младица површину земље (звук пуцања, крцања поприма идеју пробијања, ломљења односно идеју постања, раста, бивања). Мишићи при вежбању такође расту захваљујући пуцању. Исту логику проналазимо и у речима пер (ударити) , односно прс (прснути, прцати, пукнути, букнути) и прст, прсити се, шепурити се – истицати се. Оно што се издваја из шире целине ткива постојања као засебно биће/тело односно као прст, крак или уд, издваја се пуцањем, одламањем од једног, од целине. Глас к је преградни, екплозивни глас као и гласови б (бука) и п (прс) који деле идеју пуцања, праска, кршења. Ту долазимо и до везе крака и крста, креса који (осим што представља ватру) изворно представља судар два дрвета који трењем производе ватру. Крст сачињавају краци који се пружају из тачке средишта крста као што и Сунце из себе исијава своје зраке. Крст је геометријска, биолошка и метафизичка основа живота.

Само слово К представља краке који могу бити управо краци рака. У нашем језику имамо именицу ракља или ракље која именује рачваст комад дрвета али се користи и за именовање углова између статива и пречке код фудбалског гола. Слово К је управо сачињено од ракље која извире из усправне црте. Краци слова К међусобно стоје под углом од 90 степени попут ракљи фудбалског гола. Крабе се крећу у страну баш како су ракље слова К усмерене.

Зодијачки знак Рака и слово Како налазе се не врхунцу године који годину дели на две вертикалне половине. Узлазну половину године (од јануара до јуна) симболизује елемент ватре јер се тада Сунце подиже на небу и јача (ватра гори на горе), док силазну половину године (од јула до децембра) симболизује елемент воде – препуштајућа сила која гаси ватру (вода лије на доле). Ова симболика је пренета у хришћанство на ликове Исуса Христа (ватра) чији је рођендан на почетку узлазне половине године (Божић) и Јована Крститеља (вода) чији је рођендан на почетку силазне половине године (Ивањдан). У старој словенској вери ову симболику носе браћа Коледо и Купало или по руском предању близанци Купало (вода) и Кострома (ватра). Две стране године се сједињују једном на дугодневницу и други пут на краткодневницу, дакле на вертикали календарског крста (I). Време летњег сједињења године окружују зодијачки знаци Близанци и Рак. Дакле слово К као и зодијачки знак Рака симболизују воду односно силазну половину године и полове уопште, слично као што и знак Близанаца (и слово Иже) који пада десно од дугодневнице на крају узлазне половине симболизује узлазну половину (слово И у старим писмима представља и мердевине).

Лик слова К могао би представљати и ракље једне стране календара. Усправна црта представља вертикалу календарског крста а ракље се пружају под углом од 45 степени у односу на усправну црту обележавајући празнике Преображење и Митровдана (у случају леве силазне половине године) односно врхунац лета и почетак зиме. У древним споменицима писмености наилазимо и на варијанте слова К где су краци усмерени на горе односно мало закривљено (видети слику). Ова закривљена варијанта везује се и за симбол три црте које извиру на горе из праве линије (симбол који проналазимо и у Винчи). Ова варијанта могла би да представља врхунац календарске године – симбол горњег летњег дела календара (подигнуте руке Сина Божијег) – празнично гледано то су Ђурђевдан, Ивањдан и Преображење. То је период где се полови године у успону Сунца сједињују (I) а затим поново раздвајају са почетком годишњег заласка Сунца. И једна и друга варијанта К заправо представља половину слова Ж (прва водоравну, друга вертикалну). Ж је Живот као пун календарски круг а К је стога половина живота односно живот раздвојен на полове (мушко – женско, лето – зима, ватра – вода).  Слово Како и слово Живот у азбучном колу године раздваја ни мање ни више него 9 месеци.

Знак Рака описују осећања, породица, дом, саосећајност, приврженост блиским људима. Предуслов за оваква животна поља јесте полност и тежња ка поновном сједињењу. Време Рака је време када се календарска година из јединства вертикале поново раздваја на полове. Слово К то управо описује (вертикална половина календара) али такође симболизује и половину крабе – симетричне животиње са крацима/клештима која се креће у страну и живи у води, која у време око дугодневнице обитава у плитким водама. То кретање – раздвајање године на полове у српском језику описано је речима: покрет, крат (пут), ка (према), круг, коло (хоро, оро, ура – време, санкртско кала, ор – светлост, хорс, кур – персијски бог Сунца), котур, рок (година), корак, колено, крива, кривина (Сунце се креће закривљеном путањом), крст (сунчевог кретања), крв (боје црвене сунчеве светлости) итд.

У хебрејском алефбету слово К носи назив Каф и значи длан, шаку (подигнуте руке Сина Божијег?) али симболизује и савијање односно кривљење (Џеф Бенер). Што се тиче германских руна, у старијем футарку руна К носи назив Кеназ (или Кен) и значи бакљу (ватра сунчевог зенита) док у млађем футарку носи назив Каун и значи чир (*кирь). Кеназ симболизује ватру просветљења (дугодневница) која се преноси кроз генерације – с колена на колено (годину за годином, коло за колом) па је отуд у сродству са речима kin, kindred (род, пород) што би било у идејној вези са српским колено и клан – члан или можда чак кот, окот.Сви облици руне Кеназ кроз време указују да она произилази из слова К односно да представља неку од варијанти календарских кракова.

У словенским језицима идеја гласа к одређује време и место што су главне одлике календара (односно крста) али такође одређују биће – све што постоји у овом свету постоји у времену и простору (+). Тако имамо: къто (ко), когда (када), къде (где), куда, камо, какво, како, которiй, који, кроз (глас р значи продирање). Глас к такође одређује и полни идентитет именица као наставак ка (женско) и ко (мушко). Сам глас к одређује усмерење ка другом, ка бићу, ка људима. Како и други. Како Људи.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 45-ти наставак)