Настављам да пишем о могућим паралелама између азбуке као највернијег потомка календарског прото-писма и зодијачког кола астролошких знакова.

У протеклим објавама писао сам о:

Добру (Рибе),

знаков(Рибеhttps://www.facebook.com/…/a.112136073…/366229795134437/

Рьци (Шкорпион),

Земљи (Бик) и

https://www.facebook.com/…/a.112136073…/449466226810793/

Како (Рак)

https://www.facebook.com/…/a.112136073…/468251321598950/.

Сада ћу обрадити слова Слово и Тверд која падају на сам крај године (половина новембра и децембар до краткодневнице) што у зодијаку одговара знаку Стрелца.

У светлу новог разумевања значења и порекла зодијака ослањам се на блог Old european culture (https://oldeuropeanculture.blogspot.com/p/zodiac.html) чији аутор заступа теорију о европском пореклу зодијака. Наиме, зодијачки знаци су настали као одраз одређених појава у природи и друштву европских пољопривредника и ловаца – сакупљача, и описују коло једне календарске године. Углавном су у вези са котњом или парењем одређених животињских врста или пак ловом на њих. Зодијак свакако није настао по облицима сазвежђа већ су сазвежђа добила имена по зодијаку. Сазвежђа уопште и немају обличја знакова које представљају.

Време Стрелца (22.11 – 21.12) је време када пада први снег а дивље животиње су угојене од једења јесењих плодова и са најдебљим крзном за преживљавање предстојеће зиме. За човека то је време када су пољопривредни радови завршени, плодови сабрани а семе је посејано. Како „не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка остави траг“ ово време је идеално за лов на дивљач – и због меса и због крзна. Стога време Стрелца може се сасвим оправдано односити на време лова. Стрелац је дакле ловац а његово оружје су копље односно лук и стрела. https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2017/12/hunter.html

Имајући ово у виду слова С и Т можемо већ видети као симболе за лук (С) и стрелу (Т). Ову тврдњу ћу покушати да поткрепим и кроз феничанско и рунско писмо.

Азбучно слово С већ чини лук само по себи и та асоцијација је очигледна. Ипак археолошки старији облици овог слова имали су другачији изглед (W). У феничанском писму ово слово носи назив Шин и у хебрејском језику носи значење зуба. Сматра се да изворни изглед овог слова (види слику) представља два предња зуба. Ипак ово објашњење није баш уверљиво. Слово W које је своје место нашло и у етрурском, грчком (Сигма) и рунском (Совило) писму могло би такође представљати управо лук за испаљивање стрела. Познато је да се лук једном руком држи на средини док се крајеви лука савијају при затезању. Из овог разлога постоје лукови који су сачињени од два савитљива краја која образују мање лукове и чвршће средине која служи као дршка и они чине облик који био могао бити узор најстаријем облику слова С односно Шин. Значења зуба, Сунца (Совило) и слова, ово слово је могло добити касније када је првобитни календар прото писма почео да поприма метафизичку, духовну симболику. Занимљиво је да су рунско и азбучно значење овог слова блиски – Совило (Солнце) и Слово („искони бѣ слово и слово бѣ отъ бога…“ ) – Исус Христ који је оличење календарске симболике Сунца назван је и Цар Славе, но то је сада друга тема.

Хебрејско слово Шин чита се и као „ш“ и као „с“ док је у азбуци варијанта гласа „с“ са придисајем добило знак близак древном слову С а то је Ш (Ша).

Слово Т у рунском футарку носи управо изглед стрелице или стреле (видети слику). Иначе овакав знак проналазимо и међу винчанским знацима/словима. У футарку ово слово носи назив Тиваз (tiwaz) и представља нордијског бога рата и правде Тира (парњак римском Марсу или словенском Јарилу). Његов култ је предходио култу Одина и Тора а његово име (тиуаз, тиу, тир) доводи се у везу са индоевропским односно српским див (диваз – дивац?). С обзиром да је у питању небески бог рата, шта би га друго могло боље описати осим његовог оружја које је у најдревнијим временима могло бити копље односно стрела.

Феничанско слово Т носи назив Тау (тав) и значи знак, ознаку. С обзиром да прото календар није могао бити верно примењив у подручју Леванта јер је настао у Европи где је другачија клима и годишње коло, у феничанском писму су првобитна значења изгубљена.

Азбучно Тверд је добило значење свода са „одуховљењем“ годишњег кола. Опет видимо језичку сличност између Тиваз и Тверд. Бог неба и небо само. Као и у азбуци, и у футарку слова С и Т стоје једно до другог дајући поруку Сунце (sowilo) Тир (tywaz). У азбуци имамо блиско Слово (слава, Солнце) Тверд (свод). Засигурно су у заједници наших предака ловци који би били најуспешнији у лову слављени од стране читаве заједнице као јунаци, хероји због обезбеђивања хране и одеће за цело племе и храбрости, вештине и умешности у извршавању таквог чина. Временом са појавом ратова ти ловци су постајали ратници а годишњи симболи за време лова добили су значења славе (Сунца) и небеса.

Занимљиво је да у словенским језицима сугласнички пар ст управо чини реч стрела. Он је присутан и у речима страх, страст, страдање, страва, стрес – осећања са којима се суочава ловац или ратник. У овом пару видимо и значење стабилности и чврстине као: стол, стопа, стати, стамен, стрм, стена, стуб, страна (strong). Овим паром се и затварају појмови у словенским речима као: околност, решеност, правилност итд, као што се и азбучно годишње коло „затвара“ са ова два слова. Ту је и сугласнички пар шт (за који постоји и лигатура у старословенској азбуци), варијанта са придисајем. Глагољичне варијанте ова два слова изражавају потоње, духовне идеје слова (Сунца) и небеског свода јер је глагољица настала касније.

Лов у децембру зарад меса и крзна има смисла на подручју Европе како је раније описано али не и у Месопотамији одакле наводно потиче зодијак и научно потврђено најстарије писмо – палео алефбет (Египат). Зато могућу везу између знакова зодијака и слова проналазимо најпре у азбуци.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 46-ти наставак)