Сутра не постоји, гласно ћутиш

дах се расипа низ прсти вреле

грабиш то јутро као да слутиш

мој нестан трајни и ноћи свеле

.

срели се јесмо спојем у једно,

варљиво ништа, на небо личи,

љубав је оно последње вредно,

махнити немир у вечној причи

.

звезда кад згаси ватрени траг

на хоризонту растка се слика

нестајем, а опет остајем драг

.

у много других прозор мог лика

Са оне стране, у несаништу

тугују усне што тебе ишту