Димитрије Николајевић: Нагорели тренутак вечери


Време нас одузима и моли да останемо чисти

као руже које пресађујемо у речи

док течемо низ себе никада исти

и ништа да спречи

.

рану смрт биљке виђење како нас ћути

заведене даље од могућег сванућа

тамо где једна месечина своју љубав слути

певајући нека светла умирућа

.

за која идемо и све ближи смо оном мору

што нас прљаве од вечери и киша

опасује даљином са које скидамо кору

тамо где је најтиша

.

музика чудних боја пуна слепила и неповрата

чије тонове пијемо урастајући све дубље

у своју крв опаљену заласцима док непозната

долази ноћ све опасније и грубље

.

да нам поништи вид и птицу исчупа из ока

као небо које удишемо свом надом

док силазимо у пространства дубока

и сунце сањамо падом

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s