Милорад Максимовић: Вилински свет Чирокија и Срба


Када читаш нешто што није свакидашње, нешто што те додирне дубоко у срж а да не знаш како, остају ти два пута после тога. Да дубински увидиш истину искуства или га пак, одбациш као уобразиљу ума.

.

Ипак, ако осетиш ковитлац и вир у срцу, дубоко у грудима, онда знај да је истина.

.

Путујући једном тако кроз јужне делове Сједињених Држава, кроз пределе Smokey Mountains или преведено најближе Димне Планине (због вечите магле, кише и влаге које попут дима обавијају ово горје), одлучим чврсто да идем необичним путем ка северу. Тим путем нико не иде ако из Атланте иде према Бостону. Сви обично лете авионом док малобројни који иду аутом, одмах иду аутопутем према североистоку. Два цела дана вожње, прилично досадне и монотоне.

Одлучим да урадим нешто што нико не ради и одем директно на север у Димне Планине, малим регионалним путем кроз Горје да бих после три сата био на другом аутопуту ка одредишту. Јесен је пустила све своје боје и предели су били ужитак за очи.

Возим кривудавим друмовима и причам са неким телефоном. Изненада сигнал се прекида и ја пуну пажњу посвећујем кривинама и успону. Пут је сјајан, аутомобил са лакоћом савладава стрмине и кривине али ме неко упорно прати одмах уз браник. Постане заморно после неког времена и напрасно одлучим да нагло скренем десно на први излаз где је неки паркинг био, одмориште. Паркирам и схватим да сам на коти где планинари се скупљају у планинском дому па после иду на чувени Apalachian trail, планинарску стазу од Џорџије до Мејна, неколико хиљада километара дугу преко планина и временских зона. Искусни планинари је у комаду заврше за 6 месеци а многи годинама иду мало по мало.

Врзмао сам се по паркингу, те набасао на таблу на којој пише да је та ту гора названа – Blood Моuntain или Крвава Планина. Ту су некада живели Чироки индијанци. Тада читајући, пронађем да су они имали додира са Нунехи народом или како су их они звали Дух Људи, безсмртни, невидљиви, путници, они који живе свуда. Они су живели у својим пространим кућама на врховима планина, били су невидљиви већином а само када су то хтели су се указивали људима. Помагали су Чирокијима, изгубљеној деци у шумама, у разним приликама су се дружили са њима а потом би нестајали. Изгледали су лепо и просветљено, и Чироки су сматрали да они живе свуда, због тога их зваше Дух Народ.

Када сам прочитао таблу, нешто ме је погодило кроз саму срж. Нешто исконски присутно. Наставио сам вожњу под утиском. Врло брзо сам наишао мало даље на један део шуме који ме је магнетски привукао. Као да је део мене ту желео да борави и да игра међу дрвећем и буде једно са природом. Заиста магичан осећај који се не јавља често. Међутим, наставио сам вожњу јер је требало стићи на циљ. Све време сам мислио о том Дух Народу и полако увиђао везу. У првом хотелу после неколико сати даље вожње сам, нашао један сајт који има сакупљене приче и легенде Америчких Индијанаца. Под словом Ц за Cherokeе сам нашао детаљне приче и искуства њихова са Дух Народом.

Приче су потпуно идентичне са Србима и нашем приповедању. Наши стари су тако причали деци о нашим искуствима као народу. Ту сам схватио везу. Чироки индијанци су били већином беле пути и потпуно другачије се понашали него остала племена. Друга одећа и култура потпуно.

Имали су своје писмо и учену класу људи. Чак и данас има старијих који тврде да се друже са Дух Народом. Пре него их је Америчка влада протерала из тадашњих области где су живели, појавише им се Дух Народ и рекоше да имају седам дана да се спреме и склоне јер долази огромна пропаст. Пуно њих је послушало и отишло за Дух Народом. Дошли су до једног огромног камена који се као по команди померио и унутра је био подземни град велелепног изгледа. Ту се неки предомислише а већина породица су ушли и спасли се прогона. Остали су морали на чувену стазу суза где их је много помрло.

Ове приче су заиста узбудљиве.

Наиме све време они у ствари причају о Вилин Свету. О вилама и вилењацима.

Они их називају Дух Народом јер су за њих већином невидљиви сем уколико одлуче да постану видљиви. Истоветно као Виле и Вилењаци у Срба.

Срби и Вилин свет су нераздвојни. Сви то знамо из наше историје. Чувени стихови наших песма да „Што год има у Срба јунака, свакога је Вила подојила“ или тако некако.

То су нераскидиве везе народа са вишим бићима.

Једном је неки мали индијанац се играо на потоку и већ се ближио мрак док наједном није дошао један човек и понудио му да га одведе кући близу и да му спреми вечеру и да овај преспава па ће га сутра одвести кући. Дечак је пошао са њим и убрзо су стигли у пространу кућу где је било многи људи љубазних и добрих. Дечака су збринули, нахранили и он се играо са осталом децом. Жене су му биле као брижне тетке и Мушкарци као стричеви. Ујутру се окрепљен заједно са човеком упутио његовој кући. Прошао је поред дивних воћњака сјајно обрађених и поља кукуруза. У неком трену се човек зауставио и рекао му да иде даље стазом и преко брда те ће наћи своје. Поздравили се и дечак је наставио. После пар корака се окренуо да види човека али никога није било. Ни воћњака, ни кукуруза већ само шума низ падине брда где су ишли.

Кад је стигао кући, цело село га је тражило. Радосни су потрчали да га питају где је био и шта се десило. Пошто им је испричао, одмах су старији рекли – то су Нунехи- Дух Народ. Ти си био код њих. Да, рече дечак и са задовољством им исприча све.

Дух Народ је често помагао уморним путницима, изгубљенима у шумама, деци.

Чак се понекад и борио за заштиту Чирокија. Некада су знале њихове девојке из Дух Народа да прелепе дођу на игранке индијанаца и целу ноћ би играле са момцима да би ујутру нестале.

Често би путник кроз шуму чуо песме и игре и тражећи да види одакле долази та граја, би одједном видео празан пропланак и наједном би музика била негде иза њега.

Чести су били налази кругова у шуми где су Дух Народ имали своје светковине. Њихове куће су биле невидљиве за све сем за оне којима је дозвољено да то виде. Понегде су и биле под земљом.

Чироки имају највише поштовање према Дух Народу.

Сазнање о томе свему ми је вратило мисао на нас и наше приче и искуства са Вилин Светом. Она су готово идентична. Чак и музика коју Чироки праве преко њихове фруле је скоро иста фрули Боре Дугића. Заиста фасцинантно.

И данас сам под утиском зашто баш да изаберем пут којим нико не иде.

Па баш зато. Дух Народ – Вилењаци су послали поруку о вези са нама.

Наш Род је свуда по планети. Само негде носи другачија имена и обичаје, међутим Срж је једна.

Ко је видео Вилин Свет у Србији скоро?

Нека му је на благослов јер он се указује виду Звезданог Рода.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s