Знам да су давна времена прошла,

к’ о што се равна, протежу поља.

Радо бих у Сириг, у сутон пошла,

преко ораница, ил’ житног снопља!

.

Често се мисао моја искраде,

па лута орањем сиришким

и гази цветне барикаде;

цвасти, на копљима витешким.

.

Ја имам право на ту лепоту,

кад сунце перле, по њиви распе,

само још једном, у животу,

у цветној круни, душа да заспе.

.

…И онда тихо, тихо у снове,

да дођу часи детињства раног,

када ме нежно мати позове,

к’о дашком ветра заузданог.

.

Ил’ када тако, у биљном реду,

зором ме, глас мајчин прене,

још дуго, неки се тонови преду,

узалуд широко отварам зене.

.

Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци

“ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрацију у оловци радио Миливоје Мирић