Био једном један човек по имену Срећко, што се родио у срећан дан. Од малих ногу је стално причао -„да је све у реду и да тако треба да буде“. Људи су га у почетку гледали благонаклоно, онда са подозрењем и на крају као будалу.

Једном је шума горела и била је велика ватра. Сви су проклињали све по реду, а он је упорно говорио: „Ето, баш је добро што је ватра спалила пола шуме, сад имамо још земље да засадимо жита.“ И стварно, кад су раскрчили нагоретину појавила се плодна земља. Ма камен да бациш и он би родио. Сељани су изделили парцеле и почели да гаје свакојаке биљке. Износило се и на пијацу, снабдевале се тврђаве и дворови. Село је  расло и цветало, а богатство се гомилало.

Онда је била поплава, јер се њихова Бела речица претворила у набујало чудовиште и за тили час потопила село. Сви су били очајни, али је наш Срећко увелико причао: „Добро је што нас је река поплавила, па ћемо сада мобом, коначно да ископамо канале за наводњавање и да издубимо корито речице још више. А лепо је залила и шуму па ће бити разних бобица и лековитих боровница, све до зиме.“ И тако је и било.

Једне године је нестало и хране. Дивље животиње су се одселиле у потрази за храном, а домаће су оболеле, те нико није смео да их једе. Летина подбацила, а и оно мало поврћа у баштама иструлило. Гусенице напале воћке, па је и ту било слабог рода. Сви су муку мучили са глађу, док Срећко није изјавио: „Добро је ово што се десило, да мало постимо. Много смо јели, сви смо дебели, болести почеле да нас спопадају. Овако ћемо постом ослабити и болести најурити, а духовно ојачати.“.

Једне ноћи звезда падалица  је пала близу села. Затресла се цела гора, неке кућице напукле, а око кратера све је било спаљено и дрвеће оборено. Сви су се чудом чудили и ово тумачили као Божију казну. Али наш Срећко је мислио како им је Бог послао дарове. Метеор је издубио кратер и ту се сакупљала вода, неопходна за наводњавање, а била је и лековита, јер су усеви заливани том водом били три пута већи, а воћке су расле невероватно брзо. Хране је било у изобиљу, па су људи носили на пијацу и продавали. Сви су се баш добро овајдили.

Затим је дошла, одједаред, хладна и љута зима. Преко ноћи се све забелело и оковало ледом. Људи данима нису излазили из кућа, али је дрва за ватру било и превише, јер је метеор спалио и оборио грдна стабла, а сељани су их онда исекли и спаковали за зиму. Срећко је ликовао. Било је довољно огрева, а сва храна се сачувала јер је било мразно.

И тако, он је  целог свог  живота видео у свему добро. На крају, једне лепе пролећне вечери, дође богиња Морана код њега. И сви укућани се растужише, јер су знали да  она доноси смрт. А наш Срећко сав срећан: „Баш лепо што си свратила да и мене поведеш у Рај. Да видим своје родитеље и далеке претке, наше силне јунаке и свакојаке светле силе, да се с њима сит наразговарам. Да осетим светлост и топлину нашег драгог Бога. Хвала ти на посети.“. Међутим, богиња је увек волела да мучи људе, те да они у страху умиру и да им тако душу узме. Кад је видела колико се овај несретник  радује и  она одустаде. Тако је Срећко живео у недоглед и свима причао – како је све добро баш тако како јесте.