Отвараш очи ко море сиве,

док руке твоје дозивају и грле гладне пољубце моје.

А ја у вука претворих се, како би ме погледала и твоја рука,

можда је ово само сан, онај што има очи.

Или крв среће која у себи пут среће има.

.

Отвараш очи, ја видим те, спиш, ја погледом будим те.

Јер мој си сунцокрет, иако још не посадих те, ти никао си,

а сад си море очију мојих, риба, коју пољубцем мазим,

оно сунце чије око погледом мазим,

она срећа, коју ником нећу дати да згази је.

.

Зато држим је на рубу зјеница гдје расле су трешње,

али оне небо плаве.

Тамо гдје свитања кораке сна грле,

а ти сан који отвара питања многа,

рађа се прије зоре рујне,

мирише на кајсије, бујне живота мога врели круг.

.

Што ли ово из грла излазе кости неке?

Не знам, али знам да ти си корак сваког сна,

и љубав у трену сваког трена.

И кад помислиш на трула рођења,

ја бићу сан и вид твога виђења.

.

Све ово, али љубави теби ћу тешко рећи довиђења,

јер ти си огледало свих виђења.

И угледаћеш огољеног и самог,

зато пусти да пјесма огањ његов буде,

јер вукова љубав, све грли снове, старе и нове њиве,

јер овдје се сан и вид једно другом диве.