Кад сећањем ти се забеле јагањци,

Док из очију ти тама не избија;

И сред уздаха ти се упале свици,

А опет ти у очима ништа не засија,

Схватиш, пред животом смо пуки наивци

Гладни давнине крај пуних синија.

.

Сва пролећна јутра, летње ноћи вреле,

Мирис јоргована и сан босиока,

Нестали су с песмама што се нису среле;

Потрошене године рана су дубока

Без обзира беху ли тужне ил’ веселе,

Невине кô дете ил’ пуне порока.

.

Душом кад се проспу уцвале ливаде

И на свакој латици бисер прве росе,

А у теби ћуте свеле беле раде –

Што некад су знале мразу да пркосе.

Осетиш тескобу – нигде брезе младе,

Нити давног миља – чиле ноге босе.

.

Међу длановима мисли оседеле

Које исто боле јуче, данас, сутра.

Све границе ума што душу поделе:

На будне сутоне и уснула јутра,

И питамо себе шта то очи желе

Загледане у све једино изнутра.

.

На конкурсу „СЛАПОВИ ВУЧЈАНКЕ“ Дома културе Вучје,

песма Анђелка Заблаћанског -НОСТАЛГИЈА освојила је прво место.