Ветар исушен дува у лице

кад се играју речи – медитације,

после киша од борових иглица

слике-радоснице нариче;

чучећи молим ватру да се покрене

стављајући чепове у пуну бурад.

И видим три гротла

и два котла

и једну ломачу

и испечене хомосапијенсе.

.

Не састављам дланове

опирем се њима о глину подамном,

чекам надута своје стењање

и век просвећености,

конзумирам бациле за доручак

и пратим твоје скандирање као онда

док је било Послова и дана

kai musai pieriethen

и видим побеђивање и твој позив:

“Дођи потпуно сама

жртвоваћу најстаријег овна

и обљубити преминулу краву,

после ме можеш имати…“

.

Сећам се

из звоника је падала крв по нама

змије репатице извирише из својих каменова

обузео их наш млечни дах

и дијадеме по мојим рудима

мирис туњевине из наше косе

и коренови чичка на леђима.

.

Онда је дунуо ветар по очима

и уклонио нам трептај

тако да су нас воде пуниле

и на уста бацали смо течност молитве:

Живе нас поједите, о, ви, ритуалисти,

хвалоспевом и заклетвом

умирите маске умрлих предака.

.

Х.Ш: “Ритуал детета“