Жута копља сјајне месечине

сва су ноћас у мене упрета,

бели облак иње паучине,

бодеж срцу, погубљење – метак.

.

Зарива се у грудима болно

сва тишина твојих утврђења,

црвен усне у бледило бојим

одзвонила поноћ сновиђења.

.

Ал и даље стопе ти целивам,

молим месец да ти пут обасја

пре изласка сунашца сам жива,

зраци – копља то је моја казна.

.

И док ходаш ка светлости зоре,

хладна копља груди ми кидају,

топла крвца прекрила је поље,

зашто лијем сузе сви питају.

.

А ја ћутим, немости сам дужник,

таласи ми испод блузе теку,

а очи су пресушиле моје…

Док изнутра море прекри реку!

.

О ти, сребро месечино моја

што милујеш пољане и шуме,

сачувај га од свих неспокоја…

Под копљима твојим златне руне!

*