Ветар ми расплиће косу,

док грлим храста стабло,

и милује стопала,

на прстима дигнута високо,

вијори око сучаних зрака,

што шарају дрво гранато!

..

И знам, да погледом

љубиш ми срце устрептало,

и милујеш тело, невидном жестином,

И чује се, пева из дубина земља нежно,

песма се разлеже Васељеном!

..

Лете  птице пут пространства далеког,

док срцем зверињим испраћа их хроми вук!

И тихује река са свим потоцима својим,

док стена прогледава оком  каменим!

Пођи, ти, што грлиш  стабло руком мојим,

отисни се на звездани пут!

Ја, пратим ти душу безсмртну,

душом својом!