Предвечерје на реци Истар. Пут испред мене личи на лепе испражњене линије које се затамњују, јер је време узмакло за данас. Разустио сам да прекинем разгранавање и да наставим раст ка небу.

Многи светови у које улазимо или које додирујемо изгледају потпуно реално: светови таме, криминала, алкохолизма, лоповлука, разних разбојништава, политике, сна, и други. Да ли су заиста реални или су подилузије велике илузује општег постојања? Мозгалице неће дати одговор.

Најмоћније јасновиђење потиче из Знања.

.

Пењао сам се обронцима Авале и загрлио сва света стабла Велике Расе: храст, брест, кедар,брезу и јасен.

.

Истрајно сањарење о миру је управљање. Човек који управља иде за својим сном и испуњава га. Управљање својом кармом је могуће и изводљиво. Потребно је стално мењати правац.

.

Човек са много дубоких бора на челу је препун брига. Брига је неделотворно осећање, нико га није тражио, никоме не помаже, али мучи брижника. Јасно је да бриге непрекидно ствара его.

.

Знање неисторичара, бар код нас, много је веће и много логичније од знања историчара. Историчари нешто замуцкују од Немањића, а неисторичари повезују дуг период постојања нашег Рода, од доласка вајтманама са сазвежђа Лира, пре више од 600 000 година, на континент Дарију, и сеоба широм Мидгард земље. Али, измигољиће се сербо-аријевски дух, измигољиће се просторно-временско писмо Расена, писмо које је рашчињено и које је стварало богове. Измигољиће се и већ се измигољава…

.

Јастреб на моме путу, миран, не размишља да одлети. Ухватио је својим астралним чулима моје чисте помисли.

.

Испред мене огромна стрмина. У глави ми је кликнуло сећање – како суфи учитељ подучава ученика да хода по површини воде: “Себе остави иза, а онда ходај по води.“ Примених, и гле чуда! – нађох се на врху стрмине.Са врха стрмине уђох у шуму. Јасно су ми прорадили у-вид, у-слух, у-мирис, у-укус и у-додир. И почех да упарујем биљке и птице: бор и орао, јела и соко, храст и гавран, буква и сова, јасика и грлица, јасен и голуб, јавор и кобац, брест и тетреб, јаблан и ждрал, чемпрес и галеб, липа и гугутка, глог и шишмиш, тиса и пауница,гинко и папагај.

.

Застао сам и нисам даље, за сада, наставио Пут. Енергија тог стања и тренутка се зове – О-ПУСТ-И-О СЕ ВИТЕЗ!