Од брашна правим те, по навици,

и у камену је утиснут твој лик, а у вину укус ћути.

Зато у пјесми заливам те вином, да наздравим ти за срећу;

по навици пјесмом причам и кад ћутим.

У сваком пићу тијело твоје ћути, по навици,

у памук умотавам те да залијечиш све оне ране

што на стомаку ћуте ми – навика.

По навици разне надимке ти дајем

и мирујеш ко пијесак, не будиш се кад те зовем Лолита, Карењина…

Мој ручак си, мој цвијетни купус,

Апотека за лијек сваки, за љубавни трик,

моја башта, она у којој и прегорелу кафу у пепелу пијем.

Моја си Хеба!

Не знам волиш ли сунце или можда мраз,

лаванду, лимун или жути лист.

Можка месо у саксији видиш?

Прољеће земље или ибиса њеног?

Све истражујем ти, али поријекло нећу.

Ти си пјесма што у ћутању ледном види срећу.