А какав јуче беше дан у подне,

На жутом сплаву уз воде што сспоро

Прођоше крај нас и кроз непроодне

Мисли, које смо донели, док скоро

И оне нису све постале водне!

.

Тај сплав је био везан уз обалу:

А чинило се ко да некуд плови

Заједно са нашим мислима, ка жалу

Дром, без наши тела, ал у нови

Облик живота,, сан на јаву малу.

.

О, нисам ваљда могао тек само

Да мислим тако ја, а ти друкчије?

И у твом оку беше знак да тамо

Заједно са мном ботавиш, где није

Ни ни овај вазду кога знамо!

.

И тад: ко шалу (али слину грому)

Да збија неко с нама открисмо

Како нас држи град на оку свому

(што се са посла – на коме ми нисмо

Враћа уморан или једак дому).

.

Мину тек дан: а нека нит тек пуче

И распаде се топло срце лета

Ко жуту бачву када разобруче…

.

Кишо, одшкрини хладне двери света,

Да уђе макар један зрак од јуче!