С вечери киша кроз прозор провири

за тугу да ме пита са којом тупе ножеве

у ветру трајем

И уђе у собу да нас је више

за столом кад ломимо хлеб

и ћути змије у осмеху

У дворишту обраслом у ветар

на камену седи време

и чека да изађемо рањави

На прагу нам се придружује самоћа

да не будемо једино

у овој ноћи што сенкама

по нагорео вид нам долази

па седимо на иструлелом лишћу

док заборав тихо

неку потамнелу слику певуши

Пси долазе до наше смрти мислећи

да је бачена кост

ал цвилећи нагло одскачу

Из празне куће

страх истрчава и моли

да се вратимо