Трошне су греде,

трошан је кров,

црви изјели кућу.

Човече,

не седи у њој,

срушиће се до темеља.

Седи човек, можда и није

и свако вече залива снове.

Од њих се кућа огуба,

у тами расту ко гљиве,

цвет им од паучине,

црвоточину скупља.

Човече,

санђама ти запосео шуму,

крадљивци и шегрти

преодену се у чуваре

и секу ти твоја стабла,

и праве ћумур од њих,

и мрве их, и дробе,

и праве грађу

за своје куће

иза седам брда.

Под земљу ти зашли,

копају ти камен

испод твоје куће,

темељ ти руше.

Човече,

не заливај снове,

црви ти руше кућу,

кућа ти оглави ради.

Човече,

јеси ли ти?

Шума је твоја.

земља је твоја и Божија

и камен у њој је твој.

Устани зором

и разодени чуваре,

подигни хајку на санђаму

до недођије.

И отпочни наново кућу,

грађа је твоја.

Мирисаће смола ко тамјан,

одагнај смрад ћумура

и санђаминог измета,

мирисом се окади.