Има птица златокљуна

сребрнога меког перја,

ја је видим и прећутим

и запишем у свој дневник

криомице:

видео сам перје птице

како пада изнад града

као када изненада

снег завеје.

И не кажем ником, ником.

Ни да слети на дрвеће

под прозором,

ни да гласом меким неким

јави мени

ролеће је

све зелени

а пролећу врапци, свраке,

птице чудне, свакојаке,

а понекад црне ласте,

а ја чујем како растем

све ми бруји у ушима.

Нико не зна и не види

да та чудна птица има

кљун од злата жутолиста

што на сунцу јако блиста –

па ти пишем, неком морам

поверити

да ја видим своју птицу

сребрнога меког перја

што пролети над Лиманом

у пролетња предвечерја –

и не могу више крити,

све ме сврби моја тајна,

напиши ми –

да ли си је, бар некада, кад снег пада

ил кад прва травка никне,

угледала некад и ти.?

.

П.З: “Лет изнад детињства“