Отаџбина моја, Србија борбена,

под небеским сводом Божија и лепа.

Наших је дедова прича несвршена,

нашим очевима и браћи је Света.

.

Чували је брижни, стамени и снажни,

зарад части своје, без одликовања.

Ране свом народу и сад ратник блажи,

Једино што жели… Грам од Поштовања!

.

Испила је суша земљану водицу,

пресахла су грла, усне жедне горе.

Пили би с’ поносом и слану кишницу,

њихова се срца и сад за нас боре.

.

Далеко је црна смрт, живот још даље,

чекају стрпљиво плам новог рођења.

Вечност још лелуја, ране још крваре,

борбене им душе прошле Васкрсења.

.

Отаџбина моја, Србија прекрасна,

ветрови јој туђи искршили крила.

Само ратницима путања је јасна…

Мук надгласа тужна песма српских вила.

.

И крај се примиче, точак вуче јаде,

тоцило судбине бруси оштриц мача.

Пролазе свитања, изумиру наде,

клону дух народа, сам ратник корача.

.

За појасом бљесну одсјај месечине,

преживео много… Падао, устао!

Спреман да изнова за слободу гине,

хиљаде живота својих Србљу дао.

.

Босиљак мирише и воштана свећа,

звона са Храмова одjекују силно.

Сневање претужно као чин распећа,

Голгота пред нама, тама и сивило!