Једном је човек уснио сан. Сањао је да иде пешчаном обалом, а да је поред њега Господ. 
На небу су промицале слике из његовог живота, а по песку су се протезала два низа трагова: 
један од његових ногу, други од ногу Господа.
Кад се испред њега појавила последња слика из његовог живота човек се осврнуо да 
погледа трагове на песку. И одједном је приметио да се дуж његовог животног пута протеже 
само један ред трагова. Такође је приметио да је то било управо у најтеже и најнесрећније време 
у његовом животу.
Много се ражалостио и упитао је Господа:
„Зар ми ниси Ти говорио да ме нећеш оставити ако будем ишао Твојим путем? Али 
приметио сам да се у најтежим временима мог живота само један низ трагова види на песку. 
Зашто си ме напуштао онда кад си ми био најпотребнији?“
И Господ је одговорио:
„Моје мило, мило чедо. Волим те и никад те нећу напустити. Да ли желиш да знаш зашто 
се само један низ трагова види на песку кад су у твој живот улазили несрећа и искушења? Зато 
што сам те у то време носио на рукама.“

Извор –  ДУХОВНЕ ПРИЧЕ – Помози болесном – БУДИ ЧОВЕК