Слово Б, азбучног назива Буки (боукы), у календарском систему азбучног писма који сам открио и који са дaљим проучавањем добија све сложенији смисао, заузима место на почетку (нове) године, на зиму, одмах након краткодневнице, односно Божића. Сада ћемо видети како су природу гласа б наши преци доживљавали и какву су му симболику придавали унутар календарског кола.

.

Назив Буки, као што сам раније писао значи буку или звук (с бук) одакле долази и буква (слово/глас). Сам глас б је експлозиван глас и у ономатопеји означава баш то: пуцање, звучни удар, прасак, буку (бум, бам, бомба). Писао сам и о томе да је звук прва вибрација коју покреће пробуђена свест (Аз), па тек затим светлост (Веди) што је сасвим оправдан разлог зашто се баш ова слова налазе у том редоследу на почетку словног низа азбуке. Ипак, духовном, метафизичком слоју азбучне симболике претходи и материјална, практична симболика, тако да је слово Буки првенствено означавало неку световну/друштвену појаву која је везана за баш то време у календару на чијем месту се слово налази.

.

У хебрејском алефбету, писму које је углавном задржало првобитни слој конкретне симболике, слово б носи назив Бет (беит) и значи кућу, дом, породицу. Лик хебрејског (феничанског) слова б, тумачи се као тлоцрт шатора који је био дом древних јевреја. Хебрејска реч беит има свој когнат у српском/словенском језику и то је бит – бити (енг. be, нем. bist).

.

Бит значи постојање. Кућа је место где битишемо, обитавамо и где живимо са својом обитељи. Можемо рећи да је кућа место где постојимо. Етимологија речи бит/бити разумљива је преко индоевропских језика, најпре српског и повезана је такође са звуком односно буком. Оно што и на биолошком плану одређује нечије постојање јесте звук. Најпре звук пулса, откуцаја срца, звук корака, мицања а затим и глас. Тако имамо бат (beat – ударац, откуцај) – звук који правимо корачањем, ударањем о тло, а корачамо ногама односно бутинама (butt – дупе), батацима. Од бат долази и пат, пут, под по којем корачамо (табан,табати, утабати – метатеза од бат) а и пета (пешак) којом газимо (когнат је литванско pataike – ударити). Бити зато носи значење и тући, ударати – ударац производи звук – бат. Одатле је и батина, табати, тепати, битка (battle) као и бој (биј), вој, војник, војска. У енглеском имамо bath – купати што је у равни са српским прати (старословенско пер значи ударати) јер прање се врши ударањем веша (на шта је још давно указао Радован Дамјановић). Од бити је и биће, битан, будан (постојан).

.

Когнате бити/беит имамо у шкотском beatha, велшком bywid, ирском beth/betha и грчком βίος у значењу живот. Отуда имамо и шкотско beathach – звер, животиња и литванско butybe – створење. Ту је и велшко byd – свет. Уз српско биће истог корена можемо поменути и биље (збиља) и енглеско beast – звер (биће – створење).

.

У германским језицима имамо реч која означава експлозију/прасак а то је burst (староенг. berstan, старосакс. brestan, старофри. bersta) која долази од протогерманског *brest. Код ове речи је у нашем језику дошло до смекшавања б у п (вероватно због гутања самогласника) и то је реч прс (прасак-прснути) или прст.

.

Свако постајање започиње праском. Да би се нешто издвојило као засебно биће мора се одвојити – одломити од целине. Тако се гране дрвета одламају из средишњег стабла при расту. Исто тако можемо замислити како се човечији удови пробијају из трупа израстајући а затим исто тако и прсти из шаке. Отуда имамо и прсити се – истицати се. Прсти се истичу (најдаљи су домет гранања људског тела) као и груди – прса (breast). Из прса се гранају руке и цело тело узевши у обзир да су прса средиште људске душе – срца. У значењу ширења имамо когнат у енглеском spread а у шкотском spreadhadh и летонском parspragt у значењу прснути. У етрурском имамо персу у значењу лица. Сва ова значења потичу од изворног прасак, прс, брст. Оно што прсне дели се на парчиће (отуда и пар – двоје који се изнова спајају, а могуће и пол – раздвајање боли?).

.

Можда је, управо због своје разгранате природе које подсећа на гранање сазвежђа на небу и чини се да је последица неког праскања, да дрвећа брест и бреза (можда и буква) носе таква имена. Бреза је и назив германске руне Беркано која означава глас б (али је сликовно заправо слово в – утицај латинског).

Време календарског почетка зиме је време најкраћег дана и хладноће. Вероватно су ово време наши преци проводили у кућама, домовима, као што се и данас Божић слави унутар дома са најближима, па је овај период унутар календара забележен знаком куће. Такође, то је време рађања новог живота (бити), нове године, новог младог Сунца (света).

.

Овај период припада зодијачком Јарцу јер је то време парења неких врста дивљих коза. https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2016/12/goat.html Ипак лик слова б изгледа да није у вези са козом/јарцем. То би пре могло бити слово а (наопачке какво се оно проналази у феничанском писму) које у алефбету означава (главу) бика (алеф). На ово нас може навести и енглеско ox или холандско os у значењу бика, литванског ožka  у значењу јарца (aš/аз?) или ирског oss у значењу уштројене животиње (јеленa) која се користила за пренос терета. Врло је могуће да је изворно знак слова „а“ уопштено означавао (рогату) стоку (бикa, јарцa, овнa, јелена) а стока нас опет доводи у везу са словом б.

.

Поседство стоке је од најранијих времена означавало имућство па се у неким нашим крајевима стока назива и благо (веза са латинским bullis? курдским ga?  и санскртским go? у значењу бик). Стока осим за исхрану служила је и за пренос терета оних који имају шта да преносе, са чим да тргују – дакле имајућих – богатих људи. Богатсво долази од бог (звучно са бук и бик) које је најпре је означавало имање/имућство. Когнате ове речи имамо у енглеском bag (џак, торба), baggage (пртљаг), back (леђа – товар се носи на леђима) и beg (просити). Убог је онај који нема ништа (у је овде одрично као и у убити = не бити). У источним гранама пра језика ова реч је попримила значење узвишеног духовног бића – Творца (словенско бог, персијско baga, санскртско bhagavan) али њено првобитно значење је имућство које се огледа у поседству стоке. Отуда и бољи, болшои – велики – better – big (стара српска и индоевропска реч за бога је див).

.

Реч бог има свој когнат и у старонордијском кроз мекшање б у п па затим прелаз п у ф (карактеристичан за германске језике) као feoh, fehu, fe – стадо, иметак, благо. То је име и прве руне (Феху) у рунском низу футарка.

Имајући у виду претходно речено – да је стока сматрана благом и богатством, реч бог, бик и бука могу бити когнати у српском језику. Когнате српског бик имамо и у велшком buwch и латинском bovis – крава. На турском бик се каже управо boga (ирански утицај?). Када се мало боље погледа слово б у својој ранијој, феничанској верзији, можемо видети главу бика са роговима из профила. Копита стоке производе буку, као и звонца која се каче око врата краве. Тако имамо и у значењу стада шкотско buachaille, велшко buches. Постоје назнаке да се и други индоевропски назив за бика: тур (лат. taurus) везује са исту етимологију звука, ударца. О томе може сведочити велшко taro у значењу ударити (док је tarw бик) што је когнат српског дир, дирати, ударити што нас доводи у везу са немачким tier (звер) и енглеским deer (јелен).

.

Слово Буки налази се на почетку календарског кола, одмах до календарске вертикале. Дијагинално од њега је слово Како на врху кола такође до календарске вертикале. Оба гласа представљају идеју звука пуцања (писао сам већ о слову Како), оба гласа су преградна/праскава, б је уснени а к је задњенепчани. Управо су то гласови којим започињу полови календара а полови се одламају из календарске вертикале која симболизује вечност (i). Старословенски назив за Божић је и крачун/корчун у значењу крочити (у ново годишње коло) а већ смо подсетили да корачање производи звук – бат.

.

Бука је прва материјална вибрација било чега што је постало. Божић је време које се проводи унутар дома а време је рођења Сунца, Белог Вида које обележава наредно слово у азбучном низу – Веди.

.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 48-ми наставак)