Кажи – thank you!
Иако то можда неће бити хвала,
Јер ријечи изграђују човјека, не човјек ријечи,
Кажи – волим те!
И love you, иако то можда не значи пуно,
Кажи нешто лијепо што у љубави истину тражи.
Кажи много, а прећути само оно што може да боли,
Јер човјек може да живи, само ако несебично воли.
Кажи само, кажи ,…
Не тражим услове нити дајем их,
Само хоћу да изговорим ону љубав,
Која никог повриједити неће.
Нећу да радим ништа што кратко је, јер живот је роман чији
Крај нећеш наћи ни испод мртвог мора.
Нико нас није упозорио
Кажем ти,
Крај свијета је на крају књиге.
Ти знаш да све тако почиње,
Једем изгубљену поморанџу,
Која мирише на кафу.
Док је све ван домашаја и
Пролази мимо нас, губимо равнотежу.
Свјесно кажем да желим дланом дотаћи звијезде.
Живи умиремо, још нас нико није упозорио на постојање смрти.
А она је још једно ново рођење.
Опрезна сам у предвиђању свијета а и пјесме.
Ипак, нијесу спалили све књиге, а и оне миришу на те исте поморанџе.
У прошлости све се десило случајно.
Ипак понекад изгубимо контролу
И над собом а и над животом.
Али не дозволимо да нам живот
Буде трула поморанџина кора.