Измичу дани, сутони се нижу,
преплићу ноћи и сванућа.
Назирем кроз маглу , зиму све ближу,
са белим седефом, преко прућа.
.
… А онда иње зими оспе
све оне танане, храстове гране
и небо белину пољем проспе,
блистају крошње изаткане.
.
Куда се крећу сви снежни дани
што живот носе, к’ о перје птица,
круне небески свод озвездани,
урежу боре на драга лица?
.
Па ми се онда чини да носи
далеке слутње живот мени.
Распе се сребро по мојој коси
и спласне живот истрошени.
.
Све ће то проћи, кад једног дана,
снежним пољем, заборав прелети,
усахну јутра распевана
и старост, на моје раме, слети.
.
Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци
“ Србијо, вољена копљем и песмом“.
Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.