Просула бих семе по пољанама да роди,

зрневље благодати земљи принела…

Да плодна буде, да живот се згоди,

ватреној катани славу бих прела.

Само да ти верујеш у мене…

.

Док громовима неправду пржиш…

Oд јутра до мрака с преслицом уз себе,

могла бих небом за те’ да кружим…

Штитећи немоћне, обожавајући тебе!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих с праменовима жито д’ укрстим,

од Сунчане вуне огртач светли.

Д’ дотакну пламен нежни ми прсти,

да кружим над храстом… И летим, летим!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих росом вуну да сперем,

божанства будућа да одгојим.

Старим умећем д’ научим преље,

и да те волим, довека волим!

Само да ти верујеш у мене…

.

И за тебе бих ирис убрала,

громни Перуне, ал љубав као откос…

С болом сакупи хиљаде митова,

у један пласт што jе под Сунцем ост’о.

Да ли веруjеш у мене?!

.

Ал неће вретено ни да се врти,

нит сјајни плашт на твоја прса д’ остане.

Силне се ране у мени јаве, уморни прсти…

И златно руно тад прах постане.

Јер ти не верујеш у мене!