Слушај како поноћ бије у мојим недрима

Док од страха да одлазиш блед сам као јесен

Чуј у мени лађа тоне с напетим једрима

А хтео сам да свуд пловим сновима занесен

..

Гледај како плаче месец у мојим очима

Онај исти што с нама је у бестиду сјао

Види – гори пут ми твоја још на длановима

А већ сасвим у очај сам безимени пао

.

Загорчале мајске трешње на мојим уснама

А још јуче на њима си тражила нирвану

Окуси сад ту даљину што стоји у нама

Речи што се не изусте у празном дивану

..

Удахни ме као мирис кише у прашини

Кад се нога успомена само блату враћа

И све има воњ трулежи у нашој тишини

А некад смо мирисали попут медног саћа

..

Додирни ме само слутњом да негде постојим

Безумношћу нашом вођен и са жељом јаком

Пипни око себе само још свуд с тобом стојим

Као зрак и тамна мрља у дубоком мраку

..

Све осети само чулом које жена има

Да ли вреди да за мене ветар тугом бојиш

Или сунце да ми нудиш када стегне зима

И преда мном увек чулна у осмеху стојиш