Опет би да уђеш

у мој узвишени град

ко црна утегнута коција

бела богињо

доносиш ми само

тугу празнину и сузе

не, нећу отворити

капије града

док не затвориш врата

од тајних вртова

.

Лепотице ноћи

Док ти дивља река

Не спере корита греха

И све твоје друмове љубави

Да могу да корачам

Према жени мога смеха

Знаш добро

Ти не можеш да сањас о Богу

Док не упалиш свећу

Не расплачеш душу

Док ти молитва не да благост

Нећеш видети ни град ни мене

Знам да не желиш

Да те гледам такву

Знам да желиш вољена бити…

.

Сама си

Узалуд ме тражиш

А хтео сам ти дати усне

Да на њима заспиш

.

Не, нећу ти отворити капије града

Док се не окуаш кајањем

Док мараму не напуниш сузама

Да њоме можеш опрати своје лице,

Душу уморну над собом

И образ мој

.

Окрени кочију и разнеси

Небом децу мога огњишта

И разапећу сунце твога осмеха

По хоризонтима мојим

Љубави моја