Тијање праискони је граница овосвета и оносвета. На месту Поглед понад родитељске куће и у Радичевом долу, укорачи се у оносвет. Када смо били деца ишли смо толико пута тамо-амо, амо-тамо, да понекад нисмо знали да ли смо у овосвету или оносвету.
.
Моја храбра баба, праискона Обренија, врло лако је ишла у оносвет. Није морала ни корак малени да искорачи, али је морала да затвори очи, и да неколико пута затрепери. Намах би била дубоко у оносвету. Тамо су јој Д р е в н и отварали двери. У оносвету је научила многе, многе исцелитељске занате, и речице – силнице, против сваке обољенице. Научила је силнице против сваке обољенице.
.
Од деце старије учио и научио сам лаке, за оносвет, искораке, а од бабе Обреније танани одлазак са треперењем. Научио сам Искорак и Трептај за оносвет.
У јасновиђењу својему, научио сам да одлазим силином намере и са сва три отворена ока. То је врхунски угођај.
.
Када н е  в и д и ш, оба света су стварни, само се разликују по количини опсенодејства. Када прогледаваш, овосвет и оносвет су као дан и сумрак, као зора и јутро, као сунчан дан и месечина. Што више в и д и ш, све је мања светлосна разлика, слика титра, губи се, понекад сасвим нестаје.

Када је душ а  о т и ј а њ е н а, када  в и д и ш, разлике између оносвета и овосвета нема! Када је душа  о т и ј а њ е н а  разлике међу световима нема, чак нема ни светова. Када је душа отијањена – нема светова, нема светова.

Отијањена душа, пева Аранђел Румених Облака – Певач јасновиди, ј е с т е  и  б и в а, јесте и бива. Отијањена душа б и в а  и  ј е с т е, бива и јесте.

Ј е с т е  и  б и в а је једина стварност, сушта суштаствена стварност. То је Љубав праискона. То је Душа Васељене, То је Душа  о т и ј а њ е н а.

– Ооој, Тијање! Ооооој, Тииијање!
Ооооооој, Тииииијааааањеееее!
*
Ж и ж а
.
У  ж и ж у
ж и ж а
ж и ж е ж и ж е
с в е  м о ј е   с в е  м о ј е
ж и ж е ж и ж е