Тихо ноћи…
Тихо, тихо, тихо…

Јер ја нећу
да нас чује
ико…
Тихо ноћи…
Само тише, тише…
Дал’ то неко
покрај мене
дише?
Тихо ноћи,
Срца нек’ се гласе…
Док се звезде
зором не погасе.
Тихо ноћи.
моја савезнице,
моја надо,
моја узданице…
Месец, звезде,
на нашој су
страни;
ноћас има неко
да нас брани…
* * *
Тихо ноћи,
јер ја те се бојим,
не чујем те
и не знам ти лице;
тихо ноћи,
јер уздахе бројим,
моје боли за тебе су трице…
Тихо ноћи,
хоћу да се надам,
да још могу
да победим себе…
Тихо ноћи,
јер већ доста страдам,
нови јецај
у грлу ме гребе.
Тихо ноћи,
савезника хоћу,
за све сузе, радости и боли…
Тихо, тихо…
Јер теже је ноћу:
сам пред собом,
с’ оним коте воли.
Тихо ноћи,
сад те се не бојим,
јер те чујем
и видим ти лице;
тихо ноћи,
јер пољубце бројим,
гледам твоје звезде
луталице.
Тихо ноћи,
искрадај се зори,
она, увек, после тебе стиже;
и, запамти, са њом се
не бори!
Рођена је да победе ниже!
.
С.М.Л: Збирка – Између јаве и сна

*
Владан Пантелић : Снежана Лекан – чудесно јединство унутарњег и спољашњег бића

.
Одувек сам говорио: човека ћеш много боље и потпуније упознати ако читаш његову поезију. Поезија је откривачица нашег правог света, суштаства нашег бића. Откривање је лепота, откривање је дивота!

.
Упознао сам Снежану, њену породицу, и посао којим се бави. Она је отресита, професорски јасна и разумљива, лака за комуникацију, коректна у свему, пословно и организационо способна и ефикасна.Тако, у најкраћем, изгледа у спољашњем свету, свету искуства, свету одраза и пројекција.

.
Док сам читао Снежанину поезију, у мом бићу и у мом поимању, мењале су се контуре Снежане коју сам познавао и Снежане коју упознајем кроз њену другу природу, праву природу, коју откривају и приказују њене песме. Одједном су нестале оштре ивице пословне особе, одједном су постале заобљене, мекане, танане и препуне љубави и препуне знања и разумевања.

.
Унутарњи космос је поприште нашег правог живота. И љубав, та умилна скривачица која се угнездила у нашим срцима, и која се у нашим срцима често потпуно забарикадирала, често и потпуно очврсла, почиње кроз поезију да таласа, најпре скоро нечујно и неосетно, а затим снажно и свима видљиво. Онда сам угледао Снежану – професорку који просветљује, бизнисменку која ради хумани посао, нежну супругу, нежну и стрпљиву мајку, и стрпљиву баку, заљубљену у Постојање, које се испољава на милионе начина, што се лакашно види кроз њену поетику. Снежана – тихо, тихо… тише, тише…