“Добро јутро!“ рече трава и наклони се

“Добро јутро!“, рече човек, “а ко си ти?“

“Ја сам твоја лечитељка и пријатељ твој

Видиш ли ме најзад?“

“Да.“ И загрли душом својом цео њен свет

.

“Добро јутро“, рече Дуб, “видиш ли ме сад?

Ја сам сећање твоје и твој мирис

и твој учитељ и страдалник“

.

Пусти човек сузе покајнице-радоснице

Те загрли душом својом и земљу и небо

Пољуби стопала непокретна-покретна Дуба

Пријатеља свога и учитеља

.

Пуче нешто у пупку његовом

Те породи себе сама

Развеже се језик његов и уши отворише

Све разуме и све чује

.

Зверчице га опколише

Мане се његове напојише

И све опростише

Плаче човек сузама чистим

Покајничким – љубовничким