Сањам ноћ сребрну

у којој дрхти месечина,

у којој трепере влати и светло лишће

и стрепи бреза међу длановима.

Ноћ сребрна ћути без даха,

и ћути реч, и глас, и песма,

и бије само заробљено срце земље.

Нема је рука пред лицем Анђела.

Све је на крају света

и све на крају времена.

Учини се да Бог опрости грех

и рече – нек се деси лепота.

И догоди се лепота у ноћи сребрној.

Пуче светлост небеска

и просу се месечина,

узнеше се траве и лишће светло

и споји се жудња неба и земље.

У ноћи сребрној

заплака ми рука на лицу Анђела,

и твоја душа прими моју,

и примих те ко божју светлост

после Голготе и рана.

У ноћи сребрној деси се лепота

која никад није и никад неће.

Усних само ноћ сребрну,

а руком не дирнух лице Анђела.

Усних ноћ сребрну

што се не да животу,

а могла је бити, бар једном,

на крају света или на крају времена.