Сањала сам ноћас, расуо се мрак.

А, кроз тамне сенке, пролио се зрак.

Ја сам река била, а ти Месец жут,

судбина нам смело укрстила пут.

.

И у трену једном стописмо се ми,

у светлост бескрајну (чудни ли су сни).

Док је кишну зору већ грлила студ,

у сану живота будила се ћуд.

.

Kроз облаке сиве бљесну сјајна луча,

ја и ти, осмех и туча јастука.

Баш тада се тргнух, распрши се сан.

Свануло је јутро, родио се дан.

.

У срцу са сетом сачувах ту бајку,

две ауре наше што светле у мраку.

У мислима оста сећања огледало,

гутљај црне кафе… Шећеру се предао!