Била је топла, летња ноћ. Сребрни месец је предводио стада злаћаних звезда и клизио по небеском своду. Природа је утихнула после врелог дана, али спарина се још осећала. Млади ратник Правдољуб, је одложио штит и копље, али је двосекли мач и пар бодежа, злосмртника, оставио за појасом. Седео је на големој голој стени, још топлој и угодној. Извадио је из недара чудесну свиралу, фрулицу коју му је вила Милосјајна специјално направила и подарила. Почистио је грло, облизао уста и засвирао. Мили и треперави звуци су се разлегли, дуж падина, поља, планине, шуме. Све је затреперело у том чудесном звуку и све је осећало прилив енергије и светлости. И тако, занет својом музиком , није ни приметио да се на небу појавила једна јако сјајна звезда и да се полако спуштала на пропланак.

Кад је отворио очи угледао је трепераво светлосно биће, невиђене лепоте и стаса. Горостас га је гледао право у очи, и видело се да му се свирка допала. Онда је благим и милујућим гласом, да не кажем мислима, прозборио: „Драги мој ратниче, тебе слуша цела васиона. Сви се радују кад ти се прсти разлете по свирали и кад се распростру милозвуци на све стране. Али морам да те упозорим, да је и наша васиона створена звуком. Зато опрезно свирај и често се упитај да ли реметиш неки устаљени поредак у свемиру.“ Млади Правдољуб je занемео. А онда, примети да је светлосно биће село на оближњи камен, наместило главу на руке и као да чека нову мелодију. Правдољуб, примаче свиралу устима и опет засвира. Шума је шумела у датом ритму, зверке су помаљале своје њушке из шипражја, птице су престале да певају, земља је исијавала чудесну светлост, а звезде су сатреперавале заједно са песмом. И тако, после пар сати, свирања, опет врати свиралу у недра и загледа се у придошлицу, па рече: „Поштовани светлосни свирачу, чему могу да захвалим на овој посети. Виле су ми направиле и даровале фрулицу и ја са задовољством свирам на њој. То ме окрепљује, исцељује, то ми даје снагу пред бој, то су предивни, вилински звуци.“ Светлосно биће прозбори: „Ја сам Васељенски свирач и имам задатак да одржавам овај свемир у миру и срећи. Чим се зло намножи ја засвирам и они се или промене или оду у најзабаченији део свемира, јер им ова свирка рањава злодушу. А добри и светли, почну да се уздижу духовно, да мислима стварају чаробне ствари и појаве. Моја свирала, знана као васељенска фрулица, има сличне звуке као твоја. Па се, ето питам да случајно не погрешиш и пореметиш устаљени поредак.“

Правдољуб се брзо снађе па рече: „Жао ми је ако су неке песме сличне твојима. Молим те ми реци шта да не свирам. Не желим ништа да реметим у свемиру. Али мислим да ова музика прија не само мени, него и целој природи, па и мајци Земљи, јер је она жива. Чини ми се да и камен испод мене певуши док свирам.“ Васељенски свирач га погледа мило, па дода: „Ја ово радим миленијумима и могао бих мало да се одморим, а тебе да задужим да свемир држиш у миру. Повешћу те са собом у Васељенски храм да се боље упознаш са свемирским милозвуцима, па да ме одмениш.“ И тако и би.

Његови садрузи су се питали где је нестао Правдољуб. Те ноћи су слушали чудесну музику, а онда одједном мук. Већ су се помирили да је негде отишао.

Али, пре сваког боја, чула се нека далека небеска свирала, која их је соколила, страх убијала, давала невиђену снагу. И тек кад се бој оконча, тихи, прелепи звуци би утихнули. Онда су се увек сећали Правдољуба и помињали га. У дну душе и срца су осећали да је  и он са њима.