Верица Стојиљковић: Војске


Тихнина се расула, заплавила град и поља,

људе и птице, земљу и сунце.

Над планинама осванула, реке утихнула.

Звезде занемеле, у времену застале.

Ветрови међусобно,  немушто говоре,

Богови отворили капије,

војске у предворју стоје.

И не риче јелен, не рже коњ,

само се вук, спрема на зов.

У оку суза слеђена,

Забодена ко трн.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s